Веселин Вујовић  Вивет ''ИМЕ МОЈЕ СРПСКО - МОЈА СУДБИНА''

''ИМЕ МОЈЕ СРПСКО - МОЈА СУДБИНА''

Пише Веселин Вујовић  Вивет

Брига ме за границе, са њима и без њих, српски народ је живио, живи и живјеће док је Србин свој на своме. Не онај што што за трице и мекиње, џак брашна, оку соли продаје вјеру Христову, Светог Саву, Светог Лазара, Светог Петра Првог (а Свеци нека ми опросте други), не онај што бије се у прса с узвиком ''Ја сам Србин'', а на сав глас прича и приповиједа на енглеском (читај свињском) језику о својој породици, улици, роду… Био он у кафани, улици, на бини или на трону свијета гдје му се лепрша изнад главе српска застава, уз тонове ''Боже Правде'' показујући тако своје знање страног језика а у истом тренутку, са намјером или без ње, он гази и пљује по свом српском коријену, имену и Свецу. Није за мене Србин ни онај што родољубље наплаћује вилама, дворцима или препуним бисагама са клетим, сатанским доларима, што не зна, не види ни своју постељу - родну земљу, завичај и славу од силне бриге и послушности онима који се не устежу ни од злочина над недужнима, над цивилима кроз геноцидне радње на преко 160 тачака Земљиног шара, нити од подмуклог стварања нових и нових буна и побуна ради остваривања својих фикс системских идеја и радњи о једној влади, монети, војсци - на планети Земљи. Србином не зовем ни оне што цијењене главе нуде на уцјене и полуробовласничо пражњење у туђини ван свог завичаја, породице, рода и Неба.

Са овог мјеста могу Вас бар поздравити на пет-шест страних језика али ми је ипак најдраже да то урадим на, под Небом, најстаријем језику свијета. На језику народа са прастарим словима, рачуном, календаром (колом), државом и њеним кодексом права, погледом у небо, са најчистијом вјером и његовим Светитељима.

Пишем ијекавски, не да би умањио љепоту и чар српског језика, већ да цијенећи свој завичај и претке, отворим Вама срце, снове и жеље кроз строфе, или моје ретке. Често сам до сада имао проблема са стихом, некад би ми добродошла екавица, али завичај је завичај, коријени су коријени, није су ми они на Вол стриту, нити на некој авенији у Паризу, нити мимо српских стаза и богаза, већ на Бријегу Мораче, гдје научих и моја и твоја и оног у Бону, Берлину, Лондону, Паризу, Бечу, Прагу, Риму, Атини прва и најстарија слова, а она су српска  ћирилица. А њима и њој много, много дугујем:

Ћирилице моја јединице,

Ћирилице, ти моја Светице,

Без тебе су слијепе улице

и кораци Светосавске дјеце.

Преко косе танке твоје црте

и дебеле из Вукове баште,

учих од седме, што ми лете,

писмо-коријен из земље свете.

Писаху прастара сорок вјека,

братска писма Дњепра, златног Пека,

крај Бијелог, Црног и Нордика,

моја слова и сестрина рука.

Стежу ми и овог трена руку,

омча и мач, спремнога крвника.

Док кида главу, моју азбуку,

тринаест из ње учи му унука.

             Сјетим се радо макадамске улице, поред Мораче (и послије 56 година) на пар корака од Немањина града, којом босоног корачах, којом осјетих прва прољећа, љета, јесени и зиме. Како да је заборавим? А и град Оног што одбаци Круну, злато, свилу и кадифу, препуну софру, зарад српског имена и вјере, Распећа и Крста, због рода, слова и три прста и свог Светог Саве сина?

              Како да радим, дишем без тих идеала, учитеља, како да волим злато што не нађе своје копаче да из трња и корова поново заблиста тај град на споју двију ријека, два времена, двије историје и културе? Да заблиста под небом и на Небу као и Крст Светог Цара  Константина у времену мржње, непромијењене ни послије 1700 година.